Moj grad i ja - ima neka tajna veza

Vikend, a u gradu djeluje kao da nema nigdje žive duše i opet onaj stari dobro znani osjećaj. Opet me podjeća na praznike koje inače ne volim, djeluje kao da sve utihne, ali znam da već veče donosi malo živosti u ovaj grad. Postojala je neka čudna veza između mene i ovog grada, nedostaje mi ako nisam tu, a kad sam tu vrlo brzo shvatim da nema ništa posebnog, mada i sada želim vjerovati da ima. Popodnevna kafa u mom gradu trebala bi buditi ljepši osjećaj, ali zima i vikend su učinili svoje, valjda. Ponekad poželim da je ovo jedan od onih velegrada gdje sve vrvi od gradske buke ili da je barem neko atraktivno turističko mjesto, ali nije niti jedno ni drugo. Moja Banjaluka je ipak samo jedna provincija, koju volim, iako ni sama ne nalazim razlog zašto. Na ulicama pustoš i sivilo zimi, a već u proljeće će postati ponovo živa, ali opet na pogrešan način, opet prepun primitivizma i nekulture, nažalost. Pa ipak i sama pomisao na život u nekom drugom gradu nije mi draga, to je valjda ona neka čudna veza, a možda je to samo navika. Ko zna možda me uskoro i demantuje ovaj grad i ljudi u njemu, možda me nekad i prijatno iznenade.

Tebi,nama...

Ponovo otvaram dušu, sebi, tebi, cijelom svijetu koji ni ne zna ko si ti. Ponovo želim da pišem o tebi, o nama, jer konačno shvatih suštinu koja me učini nevjerovatno srećnom.  Imamo mi prošlost, ali po prvi put shvatih da imamo i sadašnjost i budućnost. I ne, ne lažem sebe, pogledaj našu prošlost, biće ti jasno sve što imamo. Pod istim smo nebom, gledamo iste zvijezde i nadamo se istom. Ono što je najvrednije niko nam nikad ukrasti ne može, one momente  kojima istinu znamo samo mi, one kada je nestajao svijet oko nas i postojalo samo stvaranje naše priče i naše istine. To jeste naša istina. Sjetiš li se ponekad sreće koja je bila neizmjerna? Upravo ta sreća je ono zbog čega postojimo i postojaćemo, dok god smo živi ili barem jedno od nas. Drugi bi vidjeli ono što se očima može vidjeti,čuli ono što im se kaže, a mi smo iskusili onu ljepšu stranu priče, vidjeli i čuli šta srca mogu reći, šta mogu pokazati jedno drugom. Ja znam da si u duši moj, ja znam da takve ljubavi ne umiru, nego samo ćute, strpljive su, prethodni događaji su ih tome naučili, ali postoje. Postoji i čežnja, želja da proživimo ponovo ono što nam je bilo dato i u trenutku nestalo, ali dok živim nadaću se da će se vratiti dani sreće.  Ljubav nema granicu, a mi je nismo nigdje ni postavili, mi smo se jednostavno voljeli, voljeli bez uzdržavanja, davali sve od sebe u toj ljubavi. Znam  ti si me naučio voljeti, naučio kako da pružim ljubav i da je uzmem. Ponekad mi se činilo da mogu dodirnuti tvoje srce, da možemo biti jedno, bio je to tako stvaran osjećaj.Večaras želim da ti kažem da te želim samo za sebe, da me baš briga za svijet, on ionako u onim samo srcu viđenim momentima ne postoji . Ostalo me i ne zanima, daj to drugima, daj im istine, laži, realnost, ma daj im što god želiš, ali  meni daj onaj dio koji je bitniji, daj mi sebe, svoju ljubav. Ono što je oku vidljivo ti slobodno daj drugima, a meni daj ono što naša srca vide i ja ću biti srećna. 

Lako je prestati pušiti, da ili ne?!

Pročitah knjigu LAKO JE PRESTATI PUŠITI i ona je razlog zašto ovo pišem. Da li je to samo još jedna od onih mnogobrojnih stvari koje se mogu naći na internetu koje vas natjeraju da se ponadate, nešto poput zarade na internetu (gdje se, ruku na srce, nudi sve i svašta) ili je to stvarno nešto dobro, nešto što može pomoći?! Moram se složiti da knjiga nije loša, uopšte nije loša, ali da li je to ono što sam ja očekivala od nje, tj. što svaki pušač u nadi da će mu pomoći očekuje?! Ne bih da kritikujem, ali ne otkrih ja ništa što bi bila neka novost, niti išta što bi me "natjeralo" da mi to bude baš lako. Evo i ovo pišem uz kafu i još jednu cigaretu, pa tako da smatram da moj pokušaj nije uspio, ali je svakako preporučujem svim pušačima jer ko zna možda se nekom i posreći. A ja ću za utjehu pročitati još jednom, biće da nešto ne shvatih ili je ovo još jedan propao pokušaj. Srećno svima koji probaju, a ja i dalje ostajem pušač.

Ljubav-Blago Cara Radovana

Slučajno u gomili knjiga i tekstova pronađoh i Jovana Dučića, odnosno Blago Cara Radovana i jedan dio teksta u kojem opisuje ljubav, na sebi svojstven način, me ponovo oduševio. Evo kako je on to opisao, a ja se pronađoh u svakoj riječi njegovoj...

 

• Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego sto se živi i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog.
• Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci  smatrali ljubav bolesću, a zaljubljene bolesnicima...
• Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih,  najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju.
• Ljubav je svedočanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer 
•  Za ljubav treba imati pre svega mnogo fizičke sile i neizmerno mnogo dobrote ...
•  Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.
• Ljubav je zato uvijek bila privilegija najviših duša, ako ne i najvećih duhova... 
• Ljubav je, najzad , i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda. Što je veća kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija.
•  Žena nije više ženka nego ličnost, znaci mnogostruka lepota; umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu.
• Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote.
• Ljubav je najveći stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost, usađenu u zenit jednog doba našeg zivota. Zato je apsurdum i nesreća sumnjati u nešto što volimo, pa je apsurdum sumnjati i u ženu ako je cemerniji paradoks  božji, čak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najčešće, koliko je ljubav veća, utoliko je i sumnja veća. Medjutim, za punu sreću u ljubavi, treba biti nesebičan, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav isključuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono što je očevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. 
• Teško srcu koje uzima san o sreći kao sliku sreće koja je mogućna.
•  Nema sreće koja se ne daje porušiti u prašinu, ako je samo vise tumačimo nego što je osećamo...